Dragi moji ljudi, danima pišem ovaj tekst. Moj život se naglavačke okrenuo. Ne znam šta me je snašlo i možda se, jednim delom sebe pribojavam da se u svemu ovome ne pogubim, a možda je sve to onaj dobar adrenalin i trema pred sve lepe stvari koje me tek čekaju. U momentima ovakvih velikih sreća, ne mogu da se ne setim nekih davnih nesreća koje su danas pretvorene u lepu lekciju. Kao što znate, Urban Art i moja malenkost dugo nisu imali mogućnost da izlažu na sajmu. Bio je to težak period za mene kao pisca. Danas me sećanje na te dane ’’ne mogu’’ čini zahvalnom za sve ono što mogu.
Ljudi
Kada popišem ono što je ovogodišnji sajam učinilo lepim… Sve se svede na ljude. Moje knjige čitaju sjajni ljudi. Tvrdim. Imala sam tu privilegiju i čast da se sa njima sretnem. Mislim da nikada neće prestati da me zanima ko ste vi. Volim da znam odakle ste, koja moja knjiga vam je najdraža, kog junaka volite, čime se bavite, kako ste saznali za mene. Nikada neću biti od onih pisaca nalik nadrkanim šalterušama koji vam lupe pečat i oteraju vas dođavola. Zahvalna sam na svakom čoveku. Zahvalna sam i na tome što dobar deo vas oseća želju i potrebu da sa mnom podeli svoju priču. Ipak, nekada sam nema. Ma koliko da cenim poverenje koje mi poklanjate, ma koliko da mi laska uloga Tamare Savete i to što se identifikujete sa nekim od junaka iz mojih knjiga… Treba da znate jedno. Često ne znam šta da vam kažem. Ne znam ni sama kako bih se snašla u nekim od situacija kroz koje moje junakinje prolaze. Jedna čitateljka je rekla: ,,Blago tvojoj najboljoj drugarici“, mislivši na to da verovatno umem da je posavetujem. Ljudi, ja sam duduk i često sam sebi dozvoljavala i poslovne i prijateljske i emotivne katastrofe. Znate zašto? Lako je sa ljudima od papira upravljati. I meni često život izmiče kontroli.
Roditelji
Jedan od lepših utisaka su mi majka i ćerka koje čitaju kako moje tako Aleksandrove knjige. Srećne su što smo pod krovom iste izdavačke kuće. Susret sa ovim ženama, naterao me je da razmislim o roditeljima mojih čitalaca. Pre svega, hvala svim roditeljima koji su dolazili i kupovali za svoje dete knjige. Neki od vas su zadnji novac dali. Ono što mogu da kažem jeste da ću se uvek truditi da cene knjiga budu korektne, da vas ne derem. Ja nisam od onih kojima je sve dato i koji se ni za šta nisu izborili sami, pored toga neke stvari sama biram. Zaista ću se truditi da sreća vaše dece makar na sekund obriše agoniju potrošačkog društva u kome živimo.
Takođe, nikada Vam neću reći da li je moja knjiga pogodna za Vaše dete. Ima i takvih pitanja, kao i onih poput: ’’Može li dete od 13 godina da čita ovo?“ Da li ste realni? Ja jesam i pišem o realnim stvarima i ljudima. Detetu možete zabraniti da čita knjige ali mu ne možete iskopati oči da ne vidi svet oko sebe.
Godine
Moje prvi roman Beograđanka danas čitaju devojčice/devojke od 14 godina. Kada je Beograđanka izašla, imale su sedam godina. Daljom analizom – kada je taj roman izašao, učile su da čitaju i pišu. U prevodu, Beograđanka, Jana Petrov živi godinama. Te davne 2007. mislila sam da niko neće čitati moje knjige. Na Fejsbuku, stigla mi je tada poruka od dečka po imenu Jovica. Pohvalio je Beograđanku. Mislila sam da me neko zeza. Nije me zezao. Jovica zaista postoji, zaista je čitao Beograđanku i sada nosi status mog prvog čitaoca. Zato, ne postoje reči kojima bih vam opisala trenutak na ovogodišnjem sajmu u kome sam pila kafu sa Jovicom i potpisivala Beograđanku današnjim tinejdžerima. Znate već da je ovaj roman doživeo tri nastavka, da je Oduvek kraj priče o Jani Petrov, a vama hvala što junake ovih romana činite živima.
Zauvek – rasprodato
Mrzim frljanje brojkama. Ljudi da mogu sve bi pretvorili u brojke. Ne svodim život na cifre. Kada smo unosili knjige na sajam, kada se odlučivalo koliko kog romana poneti svi su mislili da preterujem i da ću vraćati pune pakete knjiga kada se sajam završi. Dovoljno je da vam kažem da smo poneli dosta paketa ovog romana. Zar nije logičnije da se rasproda nova knjiga Oduvek? Pa… Nije. Rasprodao se Zauvek koji se prodavao zasebno ali i u povoljnom kompletu sa romanom Oduvek. Ljudi moji kakva me je panika uhvatila kada sam shvatila da je subota tek počela a da imam još šest romana Zauvek. I kako to obično biva, kako se roman rasprodao, tako su dolazili ljudi i tražili baš Zauvek. U knjižarama možete naći distribuirane zalihe. Urban Art ga štampa sledeće nedelje. Kakav je osećaj? Uh, lep. Pomalo užasan kada shvatite da ne možete da izađete ljudima u susret. Ko je kupio poslednji primerak romana Zauvek? Poklonila sam ga. Znam da je otišao u prave ruke, u ruke devojke koja je poslala majku da joj kupi nastavak Beograđanke.
Nova poznanstva
Mnogo ih je. Ipak ovaj pasus posvetiću izuzetnim ženama sa kojima sam se, mislim u sredu upoznala. Spisateljica Ingrid Divković i urednica sajta čitajknjigu.com Alis Marić. Jake, snažne, lišene sujete, uspešne žene. Stvari se rade srcem, a u životu ništa nije slučajno. Sedeći sa njima shvatila sam jedno. Da li ste ikada sreli uspešnog čoveka koji priča o tuđem neuspehu ili seje mržnju? Ja, nikada.
Vi ste moj poklon
Moram da se pohvalim – dobila sam neke poklončiće. Poštujem to da postoje čitaniji, talentovaniji i uspešniji od mene ali… Niko nije voljen kao ja od strane svojih čitalaca. Navedite mi pisca koji objavi na Tviteru da je bolestan i sačeka ga na potpisivanju kesa puna voća? Navedite mi pisca koji dobija poklone za rođendan? Čestitke za Božić? Muk. Ja sam taj pisac ali to ne osvaja moje srce. Moje srce osvaja pažnja. Nečija želja da me obraduje. Da se vratimo na kesu punu voća – kesa je mogla da bude i prazna– podjednako bi me oduševila. Znate zašto? Sećate se one rečenice: najjeftinije poklone zavijamo u najskuplje celofane? Džaba sve to ako su namere neiskrene. Pred vama je i crtež koji sam dobila. Crtež je doneo Mihajlo koji vodi tk.citati.tumblr a nacrtala ga je Marija Simić (život će već namestiti da se upoznamo). Marija je mogla da nacrta i Čiča Glišu, vrednije od slike je njeno vreme uloženo u to. Dakle, hvala… Ne na sadržajima kese ili lepoti crteža, hvala na iskrenoj, predanoj nameri da me obradujete. Neću vas zbog ovoga voleti više ili manje. Voleću vas isto, ali neću nikada zaboraviti osmeh (dobro i po koju suzu koju sam progutala), koji ste mi izmamili.
Suze
Pomenula sam vam suze u prethodnom pasusu. Bilo je i toga. Za mene je to bio awkward svih awkwarda. Četvrtak, školski dan. Grupa devojčica je došla i tu je u principu stalo vreme jer je zbun bio toliki da je sve delovalo kao sekund. Jedna je plakala, druga je zakoračila u nesvesticu. Mislila sam da je nešto ozbiljno, kad ono… Ruše se devojke zbog mene. Zaboga miloga divna bića! Volim vas. Nikada se sa ovakvim emocija, sa ovakvim dobijanjem ljubavi nisam susrela. Možda nisam odreagovala najsjajnije, ali ja zaista nisam znala šta se radi u takvim situacijama. Moj pokušaj da vas nasmejem verovatno je bio ravan katastrofi, ali pokušajte da me shvatite… Nikada to nisam prošla i da budemo iskreni… Ma koliko da sam sanjala snove veće od života… Život me je kod ove sekvence redovno budio. Želim da vam kažem jednu stvar – ja nisam plakala od sreće, ali je sve u meni lilo te iste suze radosnice. Koliko ja vama značim, toliko i vi meni značite. Nema mene bez vas to je apsolutno jasno. Takođe, znam da su se neki tresli, osetite kada vas zagrle. Tresla sam se i ja. I meni je kucalo srce. Vi ste upoznali Tamaru Kučan, devojku koja piše knjige koje volite. Ja sam upoznala ljude o kojima sam sanjala. Emocije su nam egal.
Za kraj . . .
Pomenula sam vam na početku da me tek čekaju lepe stvari. Život mi je pokazao da je ona floskula tačna – veruj da će se nešto lepo desiti. Zaista se dogodilo. Tek zavšeni sajam knjiga je bio najuspešniji sajam za Urban Art i moju malenkost. Moje knjige čitaju se više nego ikada, ljudi koji prate moj rad su se umnožili, a ja sam srećna žena. Konačno je sve ok. Nije bilo tako…
Period iza mene bio je sve samo ne lep i lak. Roman Oduvek pisala je tužna i izgubljena devojka, razorena na svakom aspektu svog života. Ko bi rekao – smeje se, putuje, zabavlja, uspeva u svemu što radi… Istina je mnogo drugačija. O nekim stvarima, možda nekada progovorim, ali ono što želim da vam kažem – Oduvek je moja pobeda. Pobedila sam onu najgoru sebe dok sam ga pisala. Svaki problem je prilika, naučila sam na fakultetu. Dodala bih i – svaka tuga se konvertuje u sreću kada shvatiš da sreću zaslužuješ. U skladu sa tim, deo koji sam napisala o negativnim stvarima i ljudima sam izbacila iz ovog teksta. U našem narodu kažu: ,,Pusti vodu da g… odu.“ Ali prava istina je da sami biramo da li ćemo u kanalizaciju ili avijaciju. Moj izbor je ovo drugo.
Hvala vam na svakom zagrljaju, na svakom srećnom pogledu, pa i onim bojažljivim koji su se plašili da priđu, hvala na lepim rečima, na sitnim iznenađenjima, na tišinama, na strpljenju dok sam kasnila, na zagrljajima, pa i na srećnim suzama. Značili su, znače i značiće.
Umesto P.S.
Najčešće pitanje koje ste me pitali kada smo se sreli jeste, da li pišem nešto novo… Rekla sam vam da znam naslov novog romana, da znam priču i temu… Nekima sam rekla, neki su načuli, neki su shvatili.
Jedna rečenica iz romana Oduvek glasi:
Nekada su smrti nova buđenja.
Znam da znate koga sam svirepo ubila u svom najčitanijem romanu.
Ali, da li ste zaista, potpuno sigurni da sam ga sahranila?
Verujete li u duhove?
,,Bio je to sasvim običan dan u Londonu. Nisam ni slutila da . . .“
Sada vam je već sve jasno…
Budite pozdravljeni,
Od mene ste sigurno voljeni.
T.K.
